15 godina interneta

Iz perspektive današnjeg korisnika interneta, čija je glavna briga kako da sačuva svoj računar i sadržaje na njemu od napada nedobronamernih hakera, teško je poverovati da je ta mreža nastala kao dobro čuvana vojna tajna, odnosno sredstvo za odbranu u slučaju atomskog rata.

Povod je bio lansiranje "Sputnjika" 4. oktobra 1957. godine, kada su američki političari i vojni komandanti pretrnuli od straha da će Sovjeti zagospodariti kosmosom ili barem onim njegovim delom koji okružuje planetu Zemlju. U to vreme rat atomskim oružjem smatran je izvesnim i pojavio se strah da će SSSR sasvim lako, iz svemira, neutralisati američku vojnu komandu i onemogućiti je da uzvrati na pretpostavljeni napad. Došlo se na ideju da se izgradi kompjuterska mreža koja bi omogućila da se američka komanda nalazi na više lokacija, međusobno nezavisnih, sposobnih da u slučaju potrebe postanu mesto odakle se brani Amerika. Tako je nastala ARPA, skraćenica za Advanced Research Project Agency (Agencija za napredna istraživanja). Nastavak NET (mreža) ova agencija dobila je 1969. godine kada su „uvezana" prva četiri računara, tri na univerzitetima u Kaliforniji, a jedan u Juti. Valja napomenuti da je u to vreme svaki univerzitet „dužio" po jedan računar veličine zglobnog autobusa, ali znatno slabijih performansi od, recimo, današnjeg iPod-a.

Upravo činjenica da je (zarad uštede) razvoj te vojne kompjuterske mreže poveren univerzitetima dovela je do toga da se sistem posle izvesnog vremena „otrgne kontroli". Profesori su otkrili da koristeći mrežu mogu međusobno da kominiciraju, a veći deo danas neizbežnih servisa, poput elektronske pošte, bili su posledica studentskog hakerisanja, odnosno „zloupotrebe" računara. U konkretnom slučaju, 1971. godine, Rej Tomlinson, tada zaposlen na Univerzitetu Kembridž u Masačusetsu, SAD, pomislio je da je moguće kombinovati dva programa koji su tada postojali, jedan za razmenjivanje fajlova između dva računara, drugi za ostavljanje poruka na (istom) računaru nekome od korisnika. Rezultat je bio program koji šalje poruke s jednog računara na drugi. Tomlinson je zaslužan i za upotrebljavanje znaka „et" ili @, koji mu je poslužio da odredi kom korisniku i na kom računaru šalje poruku. Kaže da je o tome razmišljao 30 ili 40 sekundi, a da se za znak @ odlučio jer to dugme nije imalo neku bitnu funkciju (ujedno, to je bio i jedini „predlog" na tastaturi). U tom trenutku nije bio svestan da je upravo stvorio najpopularniji internet servis. Naprotiv, pokazao je svoj programčić kolegi iz sledeće smene i zamolio ga da ne priča mnogo o tome jer je verovao da je prekršio propise o korišćenju računara. Činjenica da i pored živih svedoka događaja od pre tridesetak godina niko ne zna tačan dan nastanka ovog programa, govori koliko se mali značaj tada pridavao tom otkriću.

Već 1973. godine Vint Serf i Bob Kan napravili su TCP/IP, protokol za razmenu informacija na internetu koji se koristi i dan-danas. Taj protokol određuje na koji način će se „paketi" informacija slati kroz mrežu i omogućuje da računari različitih proizvođača (i različitih operativnih sistema) međusobno komuniciraju bez problema. Nekoliko godina kasnije za umrežavanje je upotrebljen koaksijalni kabl (kasnije i optički) čime je omogućen brz transport podataka kroz mrežu. Ilustracije radi, od svog nastanka 1969. pa do gašenja 1990. godine ARPANET je imao brzinu od 50 kilobita u sekundi, malo manju od današnjih kućnih modema (56 kbs).

MILIJARDA: Kada se govori o istoriji interneta, u smislu u kom tu mrežu doživljava najveći broj današnjih korisnika, onda se sve praktično zbilo u poslednjih deset godina. World Wide Web, direktna posledica nastanka hiperteksta (Tim Berners Lee, institut CERN, Švajcarska, 1992.) počeo je da poprima ozbiljnije razmere krajem 1994, da bi pravi bum doživeo u naredne dve godine. U to vreme, pa sve do kraja devedesetih, broj korisnika interneta u razvijenom svetu udvostručavao se na godišnjem nivou.

Danas se broj korisnika interneta u svetu približio milijardi (938.710.929 na dan 23. jula 2005. godine). To znači da je u proseku 14,6 odsto svetske populacije "onlajn". Najveći procenat korisnika imaju SAD, malo više od 200 miliona, odnosno 68,5 odsto populacije. Sledi Kina sa 100 miliona korisnika, ali samo 7,9 odsto onlajn građana. Interesantno je da Srbija i Crna Gora (uključujući i Kosovo) ima isti procenta građana na internetu kao i Kina, dok je u brojkama to oko 850.000. Nešto manje od 40 odsto Evropljana je na internetu, ali većina se nalazi u EU-u, gde je internet penetracija malo ispod 50 odsto (svi podaci su sa Internet World Stats sajta).

Svoje zlatno doba, i to bukvalno, internet je doživeo 1999. godine (koja se u Srbiji pamti po drugim stvarima). U to vreme internet euforija poprimila je takve razmere da su ljudi verovali da će za koju godinu svi poslovi biti obavljani preko te mreže što je za posledicu imalo neumeren rast akcija internet kompanija na berzi. Ko je tada pokušavao da ukaže na nelogičnosti, kao, na primer, da nije realno da veb sajt za trgovinu čelikom vredi na berzi više od celokupne američke industrije čelika, bivao je ismevan. Svaki internet projekat zvučao je kao odlična ideja koja će doneti milijarde te su svi žurili da na vreme ulože svoje pare. I tako sve do početka marta 2000. kada je prepumpani internet balon na berzi pukao, ostavivši mnoge bez životne ušteđevine. Od tada su investitori relativno nepoverljivi kada je reč o internetu, mada ima izuzetaka poput najvećeg internet pretraživača Gugla.

Za akcijama te kompanije vlada danas prava jagma i pored upozorenja finansijskih stručnjaka da su, najverovatnije, višestruko precenjene (što nema mnogo veze sa inače uspešnim poslovanjem tog sajta).

Ključna odlika interneta u svetu poslednjih godina jeste povećanje brzine protoka kod krajnjeg korisnika, ali i lagano preuzimanje funkcije telefonske mreže. Već sada se prenos glasa internetom, odnosno VoIP, koristi za drastično smanjenje cene telefoniranja u međunarodnom saobraćaju, a prošlonedeljna vest da je kompanija Majkrosoft kupila kompaniju Teleo, koja se bavi telefoniranjem sa kompjutera na fiksne i mobilne telefone, govori da je to jedan od dva najatraktivnija pravca širenja interneta u narednim godinama.

Drugi je, naravno, prenošenje video-materijala (televizijskog programa i filmova) internetom u realnom vremenu (i za realne pare), a prijemnik tog signala može biti kako ekran kompjutera ili televizora tako i mobilni telefon nove generacije. Preciznije rečeno, u godinama koje slede internet bi mogao da preuzme funkcije i telefonske mreže i kablovske televizije. Internet trgovina i internet bankarstvo već su naša svakodnevica.

Upotreba interneta danas nije stvar mode, ako je to ikada i bila, već preke potrebe. Dobar primer je uragan Katrina, koji je pogodio jug SAD. Većina akcija međusobnog ispomaganja građana, bilo da je reč o pronalaženju nužnog smeštaja, ili traganju za članovima porodice, obavlja se internetom.

U RASKORAKU: Najveći problem današnjeg interneta ipak je bezbednost mreže. Budući da je organizovana kao skup velikog broja mreža koje koriste isti protokol za razmenu informacija (TCP/IP), nemoguće je uspostaviti totalnu kontrolu. To rezultira raznovrsnim napadima na internet servere, širenjem kompjuterskih virusa i slanjem neželjene elektronske pošte (spam), čije su razmere poslednjih godina nadmašile legalnu i željenu i-mejl razmenu. Šteta koju prave zlonamerni korisnici interneta procenjuje se godišnje na više milijardi dolara. Što je najgore, za sada nema efikasnog načina da se tome stane na kraj, a da se pritom ne ugrozi ispravna upotreba interneta.

Što se tiče interneta u SCG, sva je prilika da će i u narednim godinama, baš kao i do sada, razvoj interneta biti podstican, pre svega, radoznalošću lokalnih korisnika. To i jeste razlog niske penetracije interneta u odnosu na zemlje u regionu sa kojima bismo da se poredimo. Ni privreda ni usluge još uvek nemaju pravu potrebu za internetom, a tamo gde takva potreba postoji internet se već ozbiljno koristi. Otud i toliki raskorak u doživljavanju lokalnog interneta: neki se žale da je spor i skup, dok većina zapravo i ne mari.

U razvijenom svetu to je obilje novih servisa i broadband pristup sve većem broju korisnika. Najveći problemi su u distribuciji sadržaja (kršenje copyrighta, razne vrste kriminalnih aktivnosti - od finansijskih prevara do zloupotrebe dece u pornografske svrhe i naravno spam koji čini preko 70 odsto svetskog i-mejl saobraćaja). Stepen razvoja interneta u jednom društvu je najčešće proporcionalan ekonomskom razvoju društva, ali nije BDP jedini kriterijum za razvoj interneta. To svedoče zemlje kao što je Čile, koje su zahvaljujući jasnoj i glasnoj, nedvosmislenoj i neprekidnoj podršci ključnih političkih faktora, daleko prevazišle očekivane rezultate u primeni interneta (po nekim parametrima čak izbile i ispred SAD). Pripreme za Internet Protocol V6 odmakle su i to je sledeći tehnološki iskorak koji će omogućiti brojne nove servise, a tada će intemet kakav danas koristimo izgledati isto kao i nekadašnja telegrafska veza prema MMS porukama.

Internet su u SCG donele male privatne firme. Preduzetnički duh je dominirao u ovih 15 godina, ostvarujući natprosečne rezultate i pored svih objektivnih prepreka. Internet korisnicima u SCG danas su na raspolaganju skoro svi postojeći načini povezivanja na internet (osim WiFi, ali nekoliko provajdera intenzivno radi na tome). Pristupna mreža u fiksnoj telefoniji je i dalje glavni problem. Manje srećni potrošači „uvođenje novih“ linija plaćaju nekoliko puta sporijim internetom, jer im se uvode PCM uređaji bez pitanja i bez obaveštavanja. Oni srećniji mogu da biraju između ADSL-a, kablovskog i bežičnog pristupa. Nemogućnost iznajmljivanja analognih linija („poprečne veze“, brzine do 2Mbps) od bivšeg monopoliste ozbiljna je prepreka korišćenju interneta za pravna lica. Stanovnici većih gradova su još u velikoj prednosti u odnosu na one u unutrašnjosti. SCG internet je "mesto" na kome smo najviše povezani sa dijasporom - bilo da je reč o sajtovima sa lokalnim vestima, i-prodavnicama za dijasporu, ili 0 raznim VoIP servisima, koji omogućavaju jeftinu (i sve kvalitetniju) govornu komunikaciju sa rodbinom i prijateljima na drugom kraju sveta. Očekuje se da skori početak rada Agencije za telekomunikacije donese više reda u tržišnu utakmicu, kako među provajderima tako i u odnosima između privatnih ISP-ova i bivšeg monopoliste u fiksnoj telefoniji (sa velikim ambicijama na planu internet usluga), a sve to na dobrobit krajnjih potrošača koji će uskoro (nadajmo se) biti bliži kvalitetnom internetu - a to je brz, jeftin, siguran i svima pristupacan internet.

Nezahvalno je davati prognoze, pogotovu ne tako dugoročne - u sledećih pet godina će se desiti mnogo više novih tehnoloških proboja nego u prethodnih 20. U svakom slučaju, za implementaciju naprednih servisa neophodan je broadband internet za što veći broj korisnika, kako u privredi tako i u obrazovnim institucijama i među rezidencijalnim korisnicima. Najviše očekujem od razvoja bežičnih servisa (posebno pristup internetu preko mobilnih uređaja), ali ulaganja privatnih investitora (ISP-ova i kablovskih operatora) u optičku infrastrukturu obećavaju bolje dane za rezidencijalne korisnike. Nadam se da ćemo se pet godina od danas boriti sa problemima koje donosi intenzivno korišćenje kvalitetnog pristupa internetu u poslovne, edukativne i ostale lične svrhe (pre svega u ostvarivanju prava građana u odnosima sa državnim organima), a da će dani kada smo se mučili da uopšte uspostavimo bilo kakvu vezu biti zaboravljeni.

Teško je danas dati pravi odgovor na to pitanje. Pre desetak godina, IAB (Internet Architecture Board - vrhovno savetodavno telo za standarde i protokole na internetu) dao je možda najbolji odgovor na to pitanje, rekavši da je glavna odlika interneta kao globalne mreže to što se on konstantno menja u svakom pogledu: geografskom, tehnološkom, socijalnom...

Za nas kao korisnike, internet je deo svakodnevne infrastrukture, poput telefona, radija ili televizije. Nešto što danas koristimo spontano, bez previše razmišljanja. Kao kada biramo telefonski broj ili kanal na televizoru, tako isto biramo veb stranice, šaljemo i-mejl poruke ma gde se nalazili, ali i obavljamo svoje poslove, plaćamo račune, kupujemo i prodajemo robu i usluge, upoznajemo se... Sveprisutnost i pristupačnost globalne mreže (čak i u najudaljenijim krajevima sveta) jesu, po meni, najvažnije odlike interneta danas. Sva mističnost cyber sveta je, reklo bi se, zauvekpala, internet je za nas nešto bez čega sve teže možemo. Sa internetom smo praktično „na ti“. A to baš i nije uvek tako dobro. Daleko bolje bi bilo da sa internetom ipak ostanemo „na vi“. Jer u moru informacija koje nam globalna mreža danas nudi sve teže je odabrati pravu i verodostojnu. Skloni smo da verujemo svemu što na mreži pročitamo i uzimamo to zdravo za gotovo. Enciklopedije i rečnike više ne gledamo, tu su sada Gugl, Vikipedia. Ukucajte reč i dobićete milion stranica gde se ta reč pominje. Prezasićeni smo informacijama koje pristižu sa svih strana: spam, plakati i leci sa veb adresama, popup prozorčići koji iskaču dok se šetate po mreži. Sve to treba zapaziti, zapamtiti, zapisati, pogledati, pregledati, sačuvati ili obrisati. Za sve to treba vreme, a dan, nažalost, ima svega 24 sata.

Zbog toga smo skloni da verujemo prvim stranicama koje nam Gugl izbaci na zadatu temu. A da biste veb stranicu koju napravite plasirali u sam vrh na Guglu, to morate i da platite, pa je jasno da onaj ko plati više kontroliše i ono čemu će većina ljudi verovati. A koliko je to verodostojna i istinita informacija? Ljude to, izgleda, sve manje zanima. Upravo zbog toga internet je danas najpogodnije tlo za manipulaciju i dezinformaciju ljudi, kao što je to lepo primetio Vladimir Volkov. Sistem prividne slobode, u stvari je jedna strogo kontrolisana anarhija - tako bi najbolje moglo da se opiše šta internet danas predstavlja.

Da ste me to pitali pre deset godina verovatno bih mogao mnogo više da kažem na tu temu. Ovako, mogu da dam samo jedan, pomalo zloban komentar sa stanovišta krajnjeg korisnika: SKUPOÆA! Srbi koji žive u Srbiji za isti kvalitet usluge izdvajaju i do pet puta više novca od stanovnika zapadne Evrope. Pomenimo samo da se na Zapadu za 20 evra mesečno dobija pristup internetu sa protokom od dva do četiri Mbit/s. Danas u Srbiji morate da platite isto toliko za protok od 64 do 256 kbit/s. Zašto je to tako, svi već znamo, da ne ponavljamo sada priču o telekomunikacionoj infrastrukturi, zastareloj zakonskoj regulativi, novodonetim zakonima (npr. o telekomunikacijama i digitalnom potpisu) sa čijom primenom se nepotrebno kasni...

Ne volim da dajem bilo kakve prognoze kada je reč o ICT-u, jer je to veoma nepredvidiv svet. Da bi se bilo šta na planu interneta i ICT-a u Srbiji uopšte uradilo neophodno je promeniti način razmišljanja. Ljudi u Srbiji su uglavnom navikli na topdoum model odlučivanja, u kome svi sede i čekaju da najpre država donese zakone i propise do poslednjeg šrafa da bi krenuli u razvoj. Pisanje zakona i propisa se, pri tome, poverava malobrojnim činovnicima, čiji rad su svi skloni da iznose ruglu i kritikuju. A internet se, kao što svi znamo, svuda u svetu gde se razvijao, razvijao po totalno suprotnom modelu: bottomup! Od malih eksperimentalnih mrežica akademskog tipa prerastao je u opštu nacionalnu infrastrukturu, koja ni u kom pogledu nije bila regulisana. Tek tada bi država formirala ekspertske timove od ljudi koji su u tim eksperimentima učestvovali, kako bi se to što je izgrađeno stavilo u zakonske okvire. Mislim da bi i mi trebalo da učimo od drugih i da bi se neke inicijative za poboljšanje nacionalne internet infrastukture koje već postoje, upravo po bottom-up modelu, mogle daleko brže da sprovedu, nego ako i dalje sledimo autoritarni top-down princio. Svi bi bili na dobitku, najviše sama država.

Internet je pre svega dobio svoje mesto u mejnstrimu na globalnom nivou, zajedno sa tradicionalnim medijima kao što je televizija. Dokazi za to se sreću svakodnevno, a poslednji primer su blogovi koji se u kriznim situacijama koriste kao primarni izvori informacija. Internet je takođe sazreo kao apsolutno nezamenljiv instrument međunarodne (elektronske) trgovine. Servisi koji se oslanjaju na internet napokon su postali zaista sveprisutni, a sama mreža poslednjih godina sve više je mobilna.

Internet i različiti servisi danas se koriste ne samo na "fiksnim" računarima u domovima ili na poslu već i na mobilnim telefonima, u kafićima, na aerodromima, u kolima, avionima, itd.

Kao "kritična infrastruktura" internet i sve u vezi s njim poslednjih godina dobijaju sve veći značaj u međuarodnim političkim i diplomatskim okvirima (što se lepo reflektuje u aktivnostima UN-a, G8, EU-a, SE-a i ostalih međudržavnih organizacija).

Slabo razvijena infrastruktura i slabo razvijene usluge, koja ne zadovoljavaju "današnje" potrebe korisnika (kako privatnih tako i poslovnih). Pozitivnih primera svakako ima, kao što su, recimo, razvoj i-bankarstva i pojava pretraživača lokalnih internet sadržaja. Ali, uopšteno govoreći, stopa razvoja je tragično niska, čak i u poređenju sa zemljama u najbližem okruženju. Slabo razvijena kultura korišćenja interneta u svrhu olakšavanja, pojeftinjavanja i pojednostavljivanja poslovanja i svakodnevne komunikacije (kako interne tako i eksterne). Ovo podjednako važi za javni i privatni sektor, ali je sa ovog aspekta prognoza mnogo nepovoljnija po javni sektor, a na štetu građana i privrede.

Najkritičnija i najbolnija tačka sa razvojnog aspekta jeste potpuni nedostatak jasno definisane i izražene političke podrške razvoju i primeni informaciono-komunikacionih tehnolgija od strane ključnih političkih činilaca. Ovaj nedostatak predstavlja klip u točkovima bilo kakvog daljeg održivog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija u našoj zemlji.

Održiv razvoj jedino je moguć u okruženju gde država, na osnovu stalne i jasno izražene političke volje, kontinuirano radi na stvaranju povoljnih uslova za privatna ulaganja i dugoročni razvoj tržišta telekomunikacija i IKT-a na bazi slobodne konkurencije. U ovoj jednačini država treba da figurira kao korektivni faktor svojim stimulativnim merama jedino u sredinama gde su privatna ulaganja manje isplativa.

Ovo možda zvuči jednostavno i očigledno, ali zapravo predstavlja veliki izazov u našem društvu, jer za sobom povlači promenu načina razmišljanja i tržišnih modela koji su vladali tokom proteklih pet decenija. Ovde pre svega mislim na to da vlada treba da se bavi definisanjem društvenog interesa i osnovnih smernica razvoja, a planiranje i implementaciju treba u potpunosti da prepusti privatnom sektoru. Vlada takođe treba "pod hitno" da demontira državne (Telekom) i paradržavne (Mobtel) monopole u sferi telekomunikacija, što je ključno za širenje mogućnosti za opšteprisutno i jefitno korišćenje IKT-a, poput interneta.